Ovo su prvi dokazi da će program za vakcinaciju mlađih žena i devojaka, protiv HPV virusa (koji uzrokuje rak grlića materice) koji se sprovodi sada već u mnogim zemljama širom sveta, verovatno zaista smanjiti broj žena obolelih od ove bolesti.

Studija sprovedena u Australiji, jednoj od prvih zemalja, koja je započela sa vakcinacijom, pokazuju pad u broju javljanja abnormalnosti visokog stepena (promena na ćelijama grlića materice koje mogu biti prethodnica raku.

Australija je sa vakcinisanjem protiv HPV žena uzrasta od 12 do 26 godina, na nivou cele nacije, počela 2007. godine. Iako je potrebno da prođe mnogo godina da bi se sa sigurnošću utvrdilo da li vakcinacioni programi zaista smanjuju broj obolelih od kancera grlića materice u populaciji, australijski naučnici su shvatili da imaju mogućnost da analiziraju rezultate testiranja na rak grlića, kako bi utvrdili da li je došlo do promene u broju mladih žena koje imaju abnormalne promene na ćelijama, koje prethode raku.

Kako je objavljeno u žurnalu Lancet, javili su da je proporcija devojaka uzrasta 17 godina I mlađih sa promenama visokog stepena smanje skoro duplo sa 0.8% na 0.42%.

Sa druge strane, utvrđeno je da nije bilo pada u broju javljanja ovih promena kod žena starijih od 17 godina. Ovo ne iznenađuje, jer je poznato da je vakcina najefikasnija ako se daje devojkama pre nego što postanu seksualno aktivne.

Ovakav rezultat, kažu autori, "učvršćuje u uverenju da je ovakvu vakcinu pogodno davati baš devojkama i devojčicama pre nege što zakorače u period adolescencije ". Ovi zaključci su radosno dočekani sa međunarodnim interesovanjem.

"Ne tako oprezni optimisti u nama žele da prihvate ove rane rezultate kao istinske dokaze efikasnosti vakcine," napisale su Dr Mona Saraja i Dr Suzan Hariri iz Centra za Kontrolu Bolesti u Atlanti, SAD, u komentarima na rezultate izašle u časopisu.

Ali su takođe izjavile da bi volele da se zna mnogo vise o vakcinacionom statusu pojedinaca (svaka žena bi trebala da primi tri doze vaccine) kao I da je potrebno još rada kojim bi se potvrdilo da li je smanjenje javljanja abnormalnih promena na ćelijama (koje su prethodnica raka) zaista posledica vakcinisanja ili nekog drugog uzroka.

Iz ovih razloga, ove rezultate treba primiti sa oprezom.

Sa druge strane Majkl Kvinn, profesor ginekologije i ginekološke onkologije na Univerzitetu u Melburnu je izjavio da je ovo prva studija bilo gde u svetu koja pokazuje pad u javljanjima abnormalnih promena na ćelijama grlića kod veoma mladih žena.

On takođe smatra da iako su ovi rezultati verovatno posledica vakcinisanja, potrebno da se dokaže da je to zaista slučaj, tj. Da ovi rezultati nisu posledica nekih drugih faktora.

Eksperti za javno zdravlje naglašavaju da žene ne bi trebalo da pomisle da su posle vakcinisanja sigurne, te da i dalje moraju da praktikuju redovna PAPA testiranja.

Velika Britanija je sa svojim vakcinacionim programom počela u Septembru 2008. nudeći vakcinisanje u školama dvanaestogodišnjakinjama i trinaestogodišnjakinjama, sa posebnim vakcinacionim programom za nešto starije devojčice, uzrasta do 18 godina.

Procenjeni trošak je bio 100 miliona funti godišnje. Od dve dostupne vakcine, Britanija se odlučila za Cervariks, koju je pravila Britanska kompanija GlaxoSmithKline, iako ova vakcina ne nudi dodatnu zaštitu od polnih bradavica, kao što je to slučaj sa vakcinom Gardasil.

U Britaniji u školskoj 2009/10, vise od tri četvrtine devojčica uzrasta između 12 i 13 godina su primile sve tri doze vakcine.

Laboratorije Univerziteta Novi Meksiko, Braun Univerziteta i Instituta za Uho, su razvile novu tehniku koja omogućava nadgledanje razvoja infekcija uzrokovanih HSV1 virusom – unutar ljuskih ćelija. HSV1, uzrok česte „groznice“ na usnama, opstaje u prikrivenoj formi unutar nervnih ćelija.

Opservacije koje je izvršio istraživački tim ukazuju da ponovna javljanja infekcije herpesa i razvijanje ove bolesti doprinose kognitivnom deficitu koji je povezan sa Alchajmerovom bolešću, kako je napisano izveštaju koji je objavio onlajn žurnal PloS ONE.(1)

“Herpes inficira mukusne membrane, npr. usne ili oko, i stvara virusne čestice,“ napisala je tom prilikom glavni istraživač, UNM patolog Prof. Elaine Bearer, MD, PhD.

“Ove virusne čestice izbijaju iz ćelija mukusne membrane i ulaze u periferne nervne ćelije koje prenose informacije od čula do mozga. Zatim unutar nerva putuju do mozga“ ona objašnjava. “Sada možemo da vidimo ovaj transportni sitem putem ćelija i da gledamo kako novoformirani virus angažuje APP na svom putu izvan ćelije.”

APP (ćelijski amiloid, preteča proteina) je glavna komponenta senilnih pločica koje su pronađene u mozgovima pacijenata obolelih od Alchajmerove bolesti.

Obeleživši virusa herpesa unutar ćelija sa zelenim fluorescentnim proteinom, naučnici su koristili konfokalni prenos slike za gledanje kako čestice HSV1 virusa nastaju iz inficiranih ćelija. Novonastale virusne čestice izlaze jedra ćelije i zatim počinju da pupe u ćelijskim membranama koje sadrže APP.

Elektronska mikroskopija na Institutu za Uho, je dala detalje odnosa izmešu čestica HSV1 virusa i APP. Ovaj „ples“ virusnih čestica i ćelijskog APP-a ima za posledicu promenu ćelijske arhitekture i distribucije APP.

Rezultati ove studije pokazuju da najveći broj unutarćelijskih HSV1 čestica prolaze kroz često, dinamično uzajamno delovanje sa APP, koje omogućava transportovanje virusa što istovremeno ometa normalni transport APP i njegovu distribuciju.

Ova dinamička interakcija otkriva mehanizam putem kojeg infekcija virusom HSV1 vodi do Alchajmerove bolesti.

U razvijenim zemljama kao što su SAD:

Simptomi prve infekcije HSV1 virusom uključuju bolne plikove usta, usana ili očiju. Posle infekcije HSV1 ostaje u nervnim ćelijama u stanju mirovanja. Odmah nakon ponovnog buđenja, nove virusne čestice se stvaraju u neuronima i putuju nazad istim putem kojim su i došle do neurona kako bi ponovo inficirale mukusne membrane (usne, oči). Inače reč herpes je izvedena od grčke reči herpein, koja znači ježiti se, osetiti žmarce – kao što se i dešava kod HHV-3 herpes zoster virusa odgovornog za napade osipa i crvenila na koži.

Veliki broj inficiranih iskuse na svojoj koži povremene epizode napada virusa kao dobro poznatu groznicu na usnama.

"Lekari su tražili vezu između HSV1 virusa i Alchajmerove bolesti kod pacijenata, tako da smo želeli da istražimo šta se događa u telu što bi moglo da da objašnjenje za to,” dodaje ko-autor Dr. Shi-Bin Cheng, patolog sa Univerziteta Braun sa Alpert Medicinske Škole.

“Ono što smo bili u mogućnosti da vidimo u laboratorijama snažno ukazuje na uzročnu vezu između HSV1 virusa i Alchajmerove Bolesti. Više nije pitanje da li je i HSV1 uključen u stvaranje kognitivnog deficita, već u kojoj meri,” izjavljuje Dr. Bearer. “Moraćemo da podvrgnemo istraživanju anti-virusne lekovi koji se koriste u terapiji pacijenata obolelih od akutnog herpesa kako bismo odredili njihove sposobnosti u usporavanju ili sprečavanju kognitivnog deficita.”

Savet? Što je pre moguće početi sa upotrebom antivirusnih lekova kako bi se smanjilo vreme koje virus aktivno provede u nervnom sistemu.

Istraživači preporučuju ljudima uzimanje terapije prilikom javljanja groznice na usnama što je pre moguće, kako bi se minimizovalo vreme tokom kog aktivan virus putuje kroz nervni sistem osobe.

Što se pre počne sa uzimanjem terapije prilikom javljanja herpesa na usnama, tj. takozvane „groznice na usnama“, to će se herpes brže vratiti u uspavani stadijum.

Izvor: Prohealth, Plosone

Tim povodom, vebsajt za upoznavanje koji postoji već godinama, a čije je sedište u Kanadi, će među ostalim pitanjima koje postavljaju korisnicima njihovih usluga, od sada pitati i sledeće: „Da li biste mogli da se viđate sa osobom koja ima herpes?“

Ovo pitanje je dodato u standardni set pitanja nakon što se nekolicina ljudi raspitavalo u vezi sa tim. Osoba sa tog internet sajta zadužena za odnose sa javnošću izjavila je za Toronto Sun: „Mi ne spajamo samo ljude koji imaju herpes, već spajamo na bazi kompatibilnosti dvoje ljudi, kao i na bazi prihvaćanja.“ Tako, ovaj sajt ima mogućnost da spaja i osobu koja ima herpes sa osobom koja nema herpes, ukoliko se osoba koja nema herpes izjasni da joj to ne predstavlja problem. „Svaka osoba je upitana da li je otvorena za tako nešto? Da ili ne. ”

Jedna korisnica usluga ovog sajta je izjavila da bi bila spremna da se viđa sa muškarcem koji se izjasnio da ima herpes, jer, kako ona kaže, mnogi muškarcim imaju herpes, ali ne govore o tome.

Genitalni herpes je uzrokovan virusom herpes simpleks, i jedan je od najčešćih polno prenosivih infekcija. U SAD gde su statistike lako dostupne, procene kaži da 50 miliona ljudi ima herpes, što znači da svaka šesta osoba u SAD ima herpes. Još uvek ne postoji lek koji će u potpunosti izlečiti genitalni herpes. Ipak, razne terapije su dostupne, i odgovarajući lekovi mogu pomoći ljudima sa genitalnim herpesom da kontrolišu napade herpesa.

Drugi vebsajt, koji se specijalizovao u oblasti davanja saveta za ljubavni život i upoznavanje osobama sa herpesom, savetuje potpunu iskrenost i otvorenost prema partneru, koga treba informisati o tome da imate herpes mnogo pre nego što dođe do seksualnog kontakta. “Iskrenost je uvek najbolja strategija,” piše u tekstu koji se može pročitati na ovom vebsajtu. “Čak i kada želite samo neobavezan odnos, vaš partner zaslužuje da zna činjenice pre nego što će doneti odluku da li želi da bude intiman sa vama.“ Eksperti kažu da ako se osoba ne oseća dovoljno opušteno da razgovara sa svojim potencijalnim partnerom o herpesu ili nekoj drugoj polnoj infekciji, onda oni najverovatnije još uvek nisu spremni da imaju seksualne odnose.

Izvor: Euroclinix

Istraživanje je pokazalo da je ovakav plan britanske vlade jednostavno ohrabrio mlade da se slobodnije upuštaju u nezaštićene seksualne odnose i nije uspeo u svojoj osnovnoj nameri – da smanji broj neželjenih trudnoća kod tinejdžera (uzrast do 19 godina).

Profesori Sourafel Girma i David Paton sa Univerziteta u Notingamu su uporedili oblasti u Engleskoj gde je ovakva politika stupila na snagu, sa oblastima u kojima nije, kao i sa oblastima gde je implementirana kasnije.
Utvrđeno je da procenat trudnoća kod devojčica mlađih od 16 godina ostao isti, dok se procenat polno prenosivih bolesti povećao za 12% u onim oblastima, gde se pilula mogla besplatno uzeti u apotekama.

Profesor Paton je izjavio: “Utvrdili smo da nuđenje pilule za jutro posle, besplatno, nije imalo željeni efekat smanjenja broja tinejdžerskih trudnoća, ali je imalo neželjeni efekat povećanja broja polnih infekcija. Fokusiranjem na polno prenosive infekcije, imali smo priliku da testiramo da li je ovaj potez države imao uticaja na spremnost mladih da više rizikuju stupajući češće u nezaštićene seksualne odnose, i izgleda da je baš to u pitanju.”

Izveštaj, pod naslovom, „Efekat hitne kontrole rađanja na tinejdžerske trudnoće i polne infekcije“ biće objavljen u časopisu “Journal of Health Economics“.

Od Britanske vlade se sada očekuje da uradi reviziju svoje strategije za kontrolu rađanja kod tinejdžera.
Javila su se doduše i oprečne tvrdnje od strane komiteta koji podržava zajednicu farmaceuta pod državnim okriljem, koji je izneo stav da je na ovaj način postignuto da se procenat začeća (tj. započetih trudnoća) kod tinejdžera zadrži na istom nivou, dok se broj započetih trudnoća u ostalim uzrastima drastično povećao.

Ovom prilikom komitet je izneo i primedbu na ažurnost podataka koje je obrađivala studija, a koji su skupljani u intervalu koji je trajao četiri godine, a završio se pre sedam godina.

"U vreme kada su skupljani podaci za ovu studiju, službe za pomoć stanovništvu kada je u pitanju seksualno zdravlje su radile potpuno drugačije u Velikoj Britaniji, a danas, nakon sedam godina, pružanje pomoći mladima na ovom polju uključuje i snabdevanje kondomima, testiranje na polne infekcije, pa čak i oralnu kontracepciju, što zajedno daje objedinjeni pristup zarad poboljšanja seksualnog zdravlja ciljnih grupa." - argumenti su komiteta koji je stao u odbranu državnog plana.

Iako mlade devojke koriste najmanje jedan metod kontracepcije, procenat tinejdžerskih trudnoća u Velikoj Britaniji je među najvišima u Zapadnoj Evropi.

Nešto manje od polovine svih trudnoća koje se dese mladima uzrasta od 15 do 18 godina, se završava abortusom.

Broj polnih infekcija dijagnostikovanih kod dece mlađe od 16 godina je porastao za 58% u poslednjih pet godina, na čelu sa hlamidijom koja je sada najčešća polna infekcija u Britaniji.

Norman Vels, direktor Udruženja za porodično obrazovanje, je izjavio: „Internacionalna istraživanja su do sada bezuspešno pokušavala da dokažu da šeme za hitnu kontrolu rađanja daju rezultate u vidu smanjenja broja začeća, a samim tim i broja abortusa. Ali sada imamo dokaz koji pokazuje da ovakvi pokušaji ne samo da ne uspevaju da učine bilo šta dobro, već mogu imati i loše posledice.”

Skorašnja studija pokazuje da je prethodne godine čak petina mladih devojaka koristilo pilulu za jutro posle, mnoge od njih nakon konzumiranja mnogo alkohola ili droga.

Ovo je izazvalo strahovanja da mnoge žene sada zapravo trpe nepotrebne rizike, ugrožavajući svoje zdravlje, koristeći pilulu nakon što su izgubile kontrolu u nekom od noćnih izlazaka.

Među devojkama uzrasta od 18 do 21 godine, jedna na 50 je izjavila da im pilula za jutro posle najviše odgovara kao - „regularan oblik kontracepcije". Ovo je poražavajuća statistika kada se uzme u obzir da je pilula za jutro posle hormonska bomba koja se ne sme često koristiti, a kamoli redovno!

Često korišćenje pilula za dan posle (tj. pilula za jutro posle) može poremetiti zdravlje žene, pa čak i uzrokovati neplodnost.

Sve ovo pišemo zato što situacija kod nas nije mnogo bolja, naprotiv. Srbija zauzima neslavno prvo mesto u Evropi po broju abortusa, čak 150 000 abortusa godišnje, a kada su u pitanju najmlađe devojke, uzrasta od 16 do 19 godina, koje tek upoznaju sebe i svoje telo, brojka je i dalje velika čak 6 000 devojaka godišnje.
Istovremeno Srbija je na poslednjem mestu u Evropi po korišćenju kontraceptivne pilule i hormonske spirale.

Ono što želimo da poručimo mladima je da nisu sami. Očigledno da i najrazvijenije zemlje sveta, u koje bez sumnje spada i Velika Britanija imaju slične probleme, a za mlade koji su ugroženi najbitnije je da shvate da uvek postoji neko kome se mogu obratiti za pomoć. Na prvom mestu porazgovarajte sa članovima vaše porodice, a odmah zatim se obratite i lekaru. Neka vam zdravlje bude na prvom mestu.

Izvori: Britanski Telegraf, Politika

To su dobre vesti. Loše vesti su da veliki broj baka i deka kada se uzbude, tokom seksualnog odnosa biva inficirano nekom od polno prenosivih bolesti, kao što su HIV, hlamidija ili genitalni herpes.

Istraživanje seksualnog zdravlja i ponašanja koje je sprovedeno u Sjedinjenim Državama, od strane stručnjaka sa Univerziteta Indijana, napravilo je pomak uključivši ovaj put sve uzraste. Utvrđeno je da mnogi penzioneri – posebno muškarci – ostaju seksualno aktivni i u svojim sedamdesetim godinama.

Među ispitivanim ženama uzrasta od 60 do 69 godina, npr. 30% je imalo vaginalni snošaj prethodnog meseca, dok je za muškarce istog uzrasta ovaj procenat 39%. Međutim, za uzrast od 70 do 79 godine, razlika među polovima se povećava: 12% žena naspram 28% muškaraca.

Ova razlika među polovima se odslikava u ranijoj studiji koja je sprovedena na Univerzitetu Čikago. 35% žena uzrasta od 65 do 74 godine se složilo da seks “uopšte nije bitan” u njihovom životu, u poređenju sa svega 14% muškaraca koji su tvrdili isto. Za uzrast od 75 to 85 godina, 52% žena I 30% muškaraca se složilo sa ovom tvrdnjom.

Eksperti nude različita objašnjenja za ove raskorake između muškaraca i žena. S obzirom da žene u proseku žive duže, ne postoji dovoljno dostupnih muškaraca. Mnogi stariji muškarci koji su sami više vole da viđaju mlađe žene. Ali postoji slaganje da su, više nego bilo šta drugo, Vijagra i ostali lekovi koji povećavaju seksualnu želju i uzbuđenje, veoma uticali da dođe do ovakve razlike između muškarac i žena, povećavajući dužinu aktivnog seksualnog života kod starijih muškaraca.

U isto vreme, veliki broj ovih podmlađenih starijih ne štiti se na odgovarajući način kada je reč o zaštiti od HIV virusa i ostalih polnih bolesti. Studija koja je rađena u Indijani je utvrdila da je svega 17% muškaraca uzrasta između 60 i 69 godina koristilo kondom tokom njihovih najskorijih seksualnih odnosa sa “neobaveznom partnerkom”.

A sa druge strane, prema izveštaju iz Opšte bolnice u Masačusetsu, oni i ispaštaju zbog nezaštićenih seksualnih odnosa. Broj polnih bolesti među šezdesetogodišnjacima i starijima, koji uzimaju lekove protiv erektilne disfunkcije (tj. lekove za poboljšanje erekcije) dvostruko je veći u odnosu na njihove vršnjake koji ne koriste ove preparate.

Najveća veza između uzimanja ovih lekova je kada su polne bolesti u pitanju utvrđena sa HIV-om, izjavio je Dr. Anupam Jena, jedan od istraživača, pre svega zbog izuzetno neprijatnih simptoma, zbog kojih se ljudi radije odlučuju da se obrate doktoru. Iz ovih razloga HIV je polna bolest koja se najlakše prati.

Često se sugeriše da se javljanje HIV-a i ostalih polnih bolesti veoma povećalo tokom prethodne dekade, ali statistike iz Centra za Kontrolu i Prevenciju bolesti govore drugačije. Za svetsku populaciju u celini, broj novih slučajeva obolelih od polnih bolesti koji su prijavljeni svake godine tokom ovog perioda je bio stabilan – a ovo se odnosi i na starije osobe.

Naravno, ovo ne uključuje hiljade inficiranih starijih osoba koji posmatrano na kratak rok imaju malo simptoma ili nikakve simptome. Oni obično prolaze bez dijagnoze. Kao posledica toga, oni mogu dugoročno patiti od neuroloških smetnji kao posledice bolesti, koji se lako mogu pogrešno dijagnostikovati kao standardne bolesti starenja.

Zašto se stariji ljudi koji su samci ili uživaju u brojnim seksualnim aferama ne štite od polnih bolesti?

Eksperti su ponudili neke odgovore: Npr. zato što je starija generacija odrasla u vremenu kada je glavni razlog za korišćenje kondoma bio izbeći neželjenu trudnoću, a to im pod stare dane više nije problem. Zato što ne shvataju koliko su polne bolesti postale raširene. Zato što muškarci više vole da ne koriste kondom, a žene ne žele da insistiranjem na kondomu kod muškaraca izazovu nezadovoljstvo…itd.

Ako ostavimo sa strane njihovo izbegavanje kondoma, možemo konstatovati i da su seksualno aktivne bake i deke pogotovo osetljivi na polno prenosive bolesti. Sposobnost njihovog organizma da se odupre infekcijama je oslabila sa godinama – njihov imunitet je slabiji. A takođe i fizičke promene u genitalnim područjima kod žena, povećavaju rizik da dođe do manjih ogrebotina koje lakše mogu dovesti do polne infekcije.

Studija je uključila 766 obolelih od hepatitisa C, koji su već bili podvrgnuti antivirusnoj terapiji protiv ciroze uzrokovane Hepatitisom C, i kod kojih lečenje pegilovanim interferonom i ribavirinom nije imalo efekta. Po započinjanju studije , volonteri su pristali da daju informacije o dnevnim količinama unete kafe, kao i to koliko su kafe pili tokom prethodne godine. Slična pitanja su im postavljena i u vezi sa crnim i zelenim čajem.

Tokom skoro četiri godine koliko je trajala studija, učesnici su na svaka tri meseca posećivali doktora i tom prilikom su rađene sledeće provere: da li je došlo do abnormalnog akumuliranja vode u abdomenu, praćeno je stanje jetre, uzimalo se u obzir da li je bilo smrtnih slučajeva kao posledica bolesti jetre, a proveravano je i da li je došlo do oštećenja mozga i nervnog sistema, kao i da li je došlo do karcinoma jetre, spontanog bakterijskog peritonitisa, krvarenja i/ili povećanja fibroze. Biopsija jetre je kod svakog pacijenta rađena nakon 1.5 godine, kao i nakon 3.5 godine od početka studije, kako bi se odredio stepen napredovanja bolesti jetre.
Rezultati su pokazali da su pacijenti volonteri koji su tokom studije pili tri ili više od tri šolje kafe tokom dana, imali relativan rizik (RR) od 0.47 da se kod njih desi neki od kliničkih ishoda koje smo gore nabrojali. RR od preko 1, sugerisao je na povećanje rizika za dalji razvoj bolesti, dok je RR ispod 1 ukazivao na smanjenje ovog rizika.

Istraživači nisu primetili nikakvu vezu između konzumiranja čaja i razvoja bolesti jetre, iako treba naglasiti da je konzumiranje čaja bilo slabo od strane učesnika studije.

“Imajući u vidu veliki broj ljudi inficiranih virusom HCV, izazivačem Hepatitisa C, važno je identifikovati faktore rizika koji se mogu povezati sa razvojem bolesti jetre,” rekao je Fridman. “Iako ne možemo proceniti ulogu ostalih faktora koji su posledica unosa kafe u organizam, rezultati studije sugerišu da su pacijenti koji konzumiraju dosta kafe tokom dana, u manjem riziku od daljeg pogoršanja bolesti.”

Zaključke do kojih je došla ova studija ne treba generalizovati na zdraviju populaciju, naglasio je autor studije.

U svrhu ove studije, koju su sproveli istraživači sa Univerziteta Mičigen, praćena je ponašanje određenog broja devojaka uzrasta od 18 do 25 godina koje su imale pozitivan rezultat testiranja na urinarne infekcije. Formirane su dve grupe. U jednoj grupi "terapija" je bila konzumiranje 0.24 litra soka od brusnice dva puta dnevno, dok su devojke u drugoj grupi konzumirale placebo napitak, takođe misleći da piju sok od brusnice. Ovakva “terapija” je kod ispitanica primenjivana tokom narednih šest meseci ili do ponovnog javljanja infekcije, (sa “terapijom” se prekidalo ako se pre isteka 6 meseci ponovo javi infekcija). Iznenađujuće, učesnice koje su pile placebo imale su u toku 6 meseci 14% vraćanja infekcije, dok su one koje su pile sok od brusnice imale procenat vraćanja infekcije od čak 20%.

Autor studije, Betsi Foksmen, Ph.D. u Školi Javnog Zdravlja na Univerzitetu Mičigen u En Arboru, izjavila je u svojoj studiji “Mi smo pretpostavili da ćemo u grupi ispitanika koja je pila placebo imati procenat od 30% povraćaja infekcije. Postoji mogućnost da je nenamerno, greškom, došlo do situacije da placebo sok sadrži aktivne sastojke koji smanjuju rizik javljanja urinarne infekcije, s obzirom da su oba soka sadržala vitamin C. Još jedna mogućnost je da je protokol koji je diktirala studija doveo do toga da učesnici unose više tečnosti nego obično, što je dovelo do češće potrebe za mokrenjem i samim tim do manjeg razmnožavanja bakterije, što je kao rezultat imalo smanjenje simptoma urinarne infekcije.”

U skladu sa analizama koje su sprovedene na bazi naučnih radova objavljenih u Novembru 2000., Dr. Foksmen je napisala: “Ako bi se usavršila vakcina koja bi sprečavala pojavu infekcije ili njena ponovna javljanja, ušteda bi bila ogromna, čak iako bi samo usavršavanje vakcine koštalo milijardu dolara.”

Eksperti za Zdravstveni sistem sa Univerziteta Mičigen su u svome časopisu Guidelines for Clinical Care, pokazali da pacijenti koji imaju problem sa urinarnim infekcija u Sjedinjenim Državama, godišnje naprave više od 7 miliona poseta lekaru, što je trošak za SAD od preko milijardu dolara. Tim za Infekcije urinarnog trakta sa Univerziteta Mičigen je vodio Stiven E. Gradvol, doktor Opšte Medicine.

Najveći broj urinarnih infekcija se javlja kod seksualno aktivnih žena, a rizik se uveća 3 do 5 puta kada se dijafragma koristi kao kontraceptivno sredstvo. Rizik se takođe blago povećava usled loše higijene posle seksualnog odnosa, kao i zbog upotrebe spermicida.

Naučnici sa univerziteta Mičigen takođe rade i na efikasnoj vakcini koja bi sprečila infekcije urinarnog trakta. Vakcina (koja je u razvoju) bi trebalo da alarmira imuni sistem organizma kako bi receptori brzo detektovali bakteriju i sprečili širenje infekcije. Kada se unese u organizam kroz nos, trebalo bi da dovede do imuno-odgovora sluzokože, koja se nalazi na prvoj liniji odbrane od patogenih organizama. Ovakva vakcina bi trebalo da pomogne telu da se odbrani od infekcije tamo gde do nje dođe.

Suštinski, evo kako investitori predviđaju upotrebu ovog proizvoda: mladi čovek koji je zabrinut da li ima neku od polnih infekcija, ali ga pomisao da poseti neku od klinika za polne bolesti čini nervoznim, odlučuje se da za svega 100 dinara kupi čip kako bi se sam testirao. Kada čip dođe u dodir sa njegovom mokraćom ili pljuvačkom ( već smo pisali o tome u tekstu Test na polne bolesti uz pomoć mobilnog telefona ) a zatim se ubaci u mobilni telefon, pokazaće odgovor – ima neku od polnih infekcija (hlamidiju ili gonoreju) ili je nema. Ovo će za rezultat imati da poseti onu istu kliniku u koju malopre nije otišao jer ga je to “smaralo” i “činilo nervoznim”. Možda će na putu do te klinike posetiti svoje skorašnje seksualne partnere da ih obavesti o infekciji koju je dobio, kako bi oni takođe mogli da se testiraju piškeći na čip i ubacujući ga u njihove mobilne telefone. Dok trepneš, procenat onih koji imaju neku polnu infekciju će se značajno smanjiti (ovo je zapravo njihovo predviđanje).

Evo kako ja predviđam da bi mogla da se odvija upotreba ovog čipa. Mladi čovek ili žena su u noćnom klubu upoznali nekoga sa kim žele da imaju neobavezan i nezaštićen seks. Odlučuju se da kupe čip na mašini koja će se nalaziti u klubu (jer investitori planiraju da prodaju ove čipove i u noćnim klubovima) i ubacuju ga u svoje mobilne telefone kako bi se testirali. Postoje dva moguća smera daljeg toka radnje. Prvi je da otkriju da nisu inficirani ni sa jednom od polnih bolesti koje telefon može da identifikuje (a to su hlamidija i gonoreja) i ovu informaciju koriste kako bi svom potencijalnom seksualnom partneru signalizirali da bezbedan seks (uz korišćenje kondoma) nije neophodan. Njihov potencijalni partner tada može doneti odluku da li je kondom neophodan.

Ako ljudi budu koristili telefon kako bi odredili da li imaju neku infekciju ili ne, i ako se kao rezultat broj seksualnih odnosa bez kondoma poveća, onda će se možda broj infekcija koje telefon detektuje smanjiti, ali će se broj infekcija koje telefon ne detektuje (a to su npr. sifilis i HIV) povećati, kao i broj neželjenih trudnoća.

Drugi mogući rezultat je jednako zabrinjavajući: osoba shvata da ima neku od polnih infekcija. Imam utisak da pacijenti budu prilično pogođeni vešću da imaju neku od polnih infekcija, kada im je saopšti lekar. Da li je zaista dobra ideja da ljudi dobiju ovakvu informaciju kasno uveče, u noćnom klubu, kada su verovatno i pod uticajem alkohola. Ovo nije ekonomsko pitanje, ali me zabrinjava.

Glavna poenta ovde je da pre nego što počnemo da zagovaramo tezu da će inovacija na polju tehnologije pomoći društvu, moramo da prepoznamo činjenicu da ljudi često menjaju svoje navike i ponašanje pod uticajem novih tehnologija.

U ovom slučaju, ova promena ponašanja bi možda mogla skupo da nas košta. Da li smanjenje broja inficiranih gonorejom vredi rizika da se poveća broj inficiranih HIV-om? Možda i vredi, ali ovo pitanje pre svega mora biti barem postavljeno.

Tekst napisala: Marina Adshade sa sajta BigThink.

HPV vakcina štiti devojke protiv tipova HPV virusa koji su najveći uzročnici raka grlića materice. Centar za kontrolu i prevenciju bolesti preporučuje da ovu vakcinu za sve devojke uzrasta od 11 do 26 godina. Do sada su dve vakcine licencirane od strane FDA i preporučene od strane Centra za kontrolu i prevenciju bolesti: Cervariks i Gardasil. Vakcina Gardasil takođe štiti od od vrsta HPV virusa koji uzrokuju većinu polnih bradavica. Obe vakcine podrazumevaju primanje tri doze kako bi se postigla maksimalna zaštita organizma.

Jedan od istraživača koja je sprovodila ovu studiju, Ketlin Trejsi, dr. nauka i asistent profesora na epidemiologiji i javnom zdravlju Univerziteta Škole medicine Merilend u Baltimoru kaže da je bila iznenađena veoma niskim procentom devojaka koje su primile sve tri doze vakcine.

"Ponovni odlazak kod doktora je očigledno prepreka, a činjenica da je u ovom slučaju kod doktora neophodno otići tri puta kako bi se primile sve tri neophodne doze vakcine, je očigledno još veća prepreka."

U novoj studiji koja je uključila više od 9,600 adolescentkinja i mladih žena, u periodu između Avgusta 2006 i Avgusta 2010, ustanovljeno je da je 27.3% započelo proces vakcinacije. Od tog broja, nešto malo više od 39% je primilo prvu dozu, 30.1% je primilo dve doze, a 30.78% je primilo sve tri doze, pokazuje studija. Ovo znači da je od ukupnog broja sve tri doze vakcine primila otprilike jedna dvanaestina devojaka!

U grupi devojaka koje nisu kompletirale vakcinu do kraja, primećeno je da je najviše devojaka mlađih od 18 godina, kao i crnkinja svih uzrasta.

"Osamnaestogodišnjakinje su najverovatnije negde između kuće i univerziteta, i ovo je prvi put da mama ili tata nisu tu da im kažu da ne trebaju da zaborave da ponovo odu kod doktora i prime vakcinu," izjavila je Ketlin za WebMD.

Kontroverza oko HPV vakcine

Takođe, postoji i doza kontroverze koja je povezana sa ovom vakcinom, koja bi takođe mogla da igra važnu ulogu u niskom procentu uzimanja i kompletiranja vakcine.

"HPV nije tip bolesti kao što su grip, varičele ili zauške, i roditeljima se nije dopalo što im je rečeno da je vakcinisanje obavezno.” dodala je ona. “Većina roditelja ne želi da razmišlja o devetogodišnjakinjama kao o seksualnim bićima. S druge strane, vakcina je licencirana za upotrebu i kod tako mladih devojčica.

U povezanom izveštaju, Sara E. Golust, dr. nauka, asistent profesora u odseka za zdravstvenu politiku i upravljanje na Univerzitetu Minesota u Mineapolisu, zajedno sa kolegama je utvrdila da su ljudi bili manje voljni da podrže zakone koji nalažu vakcinisanje mladih devojaka i devojčica kada su uvideli da postoji politička i medicinska kontroverza u vezi sa tim zakonima. Ovi zaključci nalaze se u Novembarskom izdanju žurnala Health Affairs.

"Svesni smo da su se na temu vakcine protiv HPV-a vodile žestoke debate u Američkim medijima, a u njima su učestvovali eksperti iz zdravstva, eksperti za javno zdravlje, političari, i ostali koji su ispoljili neslaganje po pitanju treba li HPV vakcinu zahtevati za devojčice, te je naša studija pokazala da je izloženost ovim kontroverzama dovela do veće obazrivosti stanovništva kada je reč o podržavanju zakona koji zahtevaju vakcinisanje,” napisala je dr. Sara u svom i-mejlu.

Izvor: WebMD

U izveštaju sa rezultatima studije koji su prezentovani na 48. godišnjem okupljanju Društva za Infektivne Bolesti Sjedinjenih Američkih Država, Dr Pinninti je primetio da kada se lekovi Valaciklovir i Aciklovir uzimaju tokom poslednjih nedelja trudnoće, oni daju rezultate u vidu smanjivanja aktivnih rana herpesa i potrebe za carskim rezom, ali da se ipak čak i asimptomatske infekcije trudnica virusom herpesa povezuju sa prenošenjem virusa na plod preko grlića materice.

Doktor Pinninti je izjavio da je primena supresivne terapije u porastu i njegova studija uključuje slučajeve sedmoro novorođenčadi inficiranih virusom herpesa, iako su njihove majke primale terapiju tokom poslednjih nekoliko nedelja trudnoće. Nijedna od žena nije imala rane (karakteristične za napad herpesa) prilikom porođaja, i većina njih je u medicinskoj istoriji prijavila samo genitalni herpes.

Ograničenje ove studije je što je bila usmerena na praćenje samo inficirane novorođenčadi, a ne svih beba čije su majke primale antivirusnu terapiju. Dakle, iz ove studije nije moguće predvideti koliki je rizik da će doći do prenošenja herpesa i neonatalne infekcije. Ipak, studija pokazuje da antivirusna supresivna terapija trudnice nije u potpunosti efikasna u eliminisanju mogućnosti prenošenja infekcije.

Od sedmoro posmatrane novorođenčadi, dvoje je došlo na svet carskim rezom. Petoro je imalo infekciju mukusnih membrana, jedno infekciju centralnog nervnog sistema, a jedno je imalo raširenu infekciju. Do prvih znakova bolesti je došlo tokom prve nedelje nakon porođaja kod šestoro beba, a kod jednog novorođenčeta u prvih 27 dana.

Od posmatranih sedam majki, tri su imale genitalnu infekciju 3 nedelje pre pucanja vodenjaka, jedna je imala napad bolesti u 20. nedelji trudnoće, jedna je imala herpes labialis (herpes na usni) tri nedelje pre pucanja vodenjaka i 2 nisu uopšte imale aktivan herpes tokom trudnoće. Antivirusna terapija se sastojala od Aciklovira i Valaciklovira u trajanju od 3 dana do 4 nedelje. Šest od 7 majki je tretirano tokom jedne nedelje ili duže.
Dr. Pinninti je zaključio “Veoma je važno da lekari koji brinu o novorođenčetu i dalje nastave da razmatraju herpes kao potencijalni uzrok bolesti kod novorođenčeta rođenog od strane majke koja je primala antivirusnu supresivnu terapiju tokom trudnoće, a samim tim je u slučajevima bolesnog novorođenčeta potrebno uraditi odgovarajuće testove i ako treba prepisati terapiju."

Doktor Richard Whitley, direktor divizije za dečije infektivne bolesti na Univerzitetu Alabama u Birmingemu, je posebno naglasio da je “izuzetno bitno” shvatiti da ginekolozi mogu biti nepažljivi u vezi sa infekcijom novorođenčeta virusom herpesa i da će pretpostaviti da će prepisivanje supresivne terapije trudnici sa rekurentnim genitalnim herpesom u medicinskoj istoriji sprečiti ovu bolest kod novorođenčeta. “A to je baš ono što se nije desilo, kako je prezentovano u izveštaju na kongresu od strane Dr Pinninti-ja”.

Kada se pojavila preporuka od strane ACOG, grupa autora (uključujući i Dr Whitley) je napisala editorial urgirajući na ACOG da razmisli o svojoj preporuci o primeni antisupresivne terapije, s obzirom da bi mogla da promeni celu priču o neonatalnom herpesu, a to je baš ono što se desilo u ovim okolnostima” izjavio je Dr Pinninti. S obzirom da novorođenčad sporije od odraslih odstranjuju iz svog organizma lekove koje su dobili od majke preko posteljice, kod njih se herpes može pojaviti tek od 18. do 20. dana života, a ne od 7. do 12. dana, tako da pedijatri možda neće očekivati da se bolest javi tako kasno, što komplikuje dijagnostikovanje bolesti.

Dr Whitley je takođe citirao članak (N Engl J Med. 2004;350:11-20) koji pokazuje da supresivna terapija kod odraslih smanjuje rizik za heteroseksualno prenošenje za 75%, ali ne elimiše ovu mogućnost u potpunosti. “A sada smo to isto pokazali i kada su bebe u pitanju.” izjavio je.

Dr Whitley je dodao da je preporuka od strane ACOG data “sa ograničenim podacima koji su bili na raspolaganju na osnovu 5 studija koje se koristile antivirusne lekove i koje su davale rezultat u vidu smanjenja širenja i razmnožavanja virusa…dakle smatralo se da smanjenje širenja virusa znači i smanjenje prenošenja virusa”, za šta je ovom studijom pokazano da nije univerzalna istina. Drugi problem je, rekao je, da li pacijenti redovno uzimaju svoje lekove.

Dr. Pinninti i Dr. Whitley su objavili da nemaju ozbiljnije izvore finansiranja.

Izvor: Medscape