polne bolesti ordinacije

Test na polne bolesti mobilnim telefonom bi mogao da poveća broj infekcija?!

19/12/2010

mobilni-telefon-i-cip-dovoljni-da-se-sami-testirate-na-hlamidiju-i-gonoreju Britanske firme su uložile milione dolara i novu tehnologiju koja bi trebalo da omogući ljudima da se sami testiraju na polne bolesti uz pomoć svog mobilnih telefona i jeftinog čipa koji će moći da nabave na svakom koraku za svega sto do sto pedeset dinara (2 dolara). Motivacija da se ulaže u ovakvo rešenje je ohrabriti ljude da se testiraju na polne bolesti kako bi se smanjio broj obolelih. Cilj je svakako plemenit, ali šta ako sve ovo zapravo dovede do još rizičnijeg seksa? Ako se to desi, onda će ispostaviti da su investitori precenili blagodat koju nove tehnologije mogu podariti društvu.

Suštinski, evo kako investitori predviđaju upotrebu ovog proizvoda: mladi čovek koji je zabrinut da li ima neku od polnih infekcija, ali ga pomisao da poseti neku od klinika za polne bolesti čini nervoznim, odlučuje se da za svega 100 dinara kupi čip kako bi se sam testirao. Kada čip dođe u dodir sa njegovom mokraćom ili pljuvačkom ( već smo pisali o tome u tekstu Test na polne bolesti uz pomoć mobilnog telefona ) a zatim se ubaci u mobilni telefon, pokazaće odgovor – ima neku od polnih infekcija (hlamidiju ili gonoreju) ili je nema. Ovo će za rezultat imati da poseti onu istu kliniku u koju malopre nije otišao jer ga je to “smaralo” i “činilo nervoznim”. Možda će na putu do te klinike posetiti svoje skorašnje seksualne partnere da ih obavesti o infekciji koju je dobio, kako bi oni takođe mogli da se testiraju piškeći na čip i ubacujući ga u njihove mobilne telefone. Dok trepneš, procenat onih koji imaju neku polnu infekciju će se značajno smanjiti (ovo je zapravo njihovo predviđanje).

Evo kako ja predviđam da bi mogla da se odvija upotreba ovog čipa. Mladi čovek ili žena su u noćnom klubu upoznali nekoga sa kim žele da imaju neobavezan i nezaštićen seks. Odlučuju se da kupe čip na mašini koja će se nalaziti u klubu (jer investitori planiraju da prodaju ove čipove i u noćnim klubovima) i ubacuju ga u svoje mobilne telefone kako bi se testirali. Postoje dva moguća smera daljeg toka radnje. Prvi je da otkriju da nisu inficirani ni sa jednom od polnih bolesti koje telefon može da identifikuje (a to su hlamidija i gonoreja) i ovu informaciju koriste kako bi svom potencijalnom seksualnom partneru signalizirali da bezbedan seks (uz korišćenje kondoma) nije neophodan. Njihov potencijalni partner tada može doneti odluku da li je kondom neophodan.

Ako ljudi budu koristili telefon kako bi odredili da li imaju neku infekciju ili ne, i ako se kao rezultat broj seksualnih odnosa bez kondoma poveća, onda će se možda broj infekcija koje telefon detektuje smanjiti, ali će se broj infekcija koje telefon ne detektuje (a to su npr. sifilis i HIV) povećati, kao i broj neželjenih trudnoća.

Drugi mogući rezultat je jednako zabrinjavajući: osoba shvata da ima neku od polnih infekcija. Imam utisak da pacijenti budu prilično pogođeni vešću da imaju neku od polnih infekcija, kada im je saopšti lekar. Da li je zaista dobra ideja da ljudi dobiju ovakvu informaciju kasno uveče, u noćnom klubu, kada su verovatno i pod uticajem alkohola. Ovo nije ekonomsko pitanje, ali me zabrinjava.

Glavna poenta ovde je da pre nego što počnemo da zagovaramo tezu da će inovacija na polju tehnologije pomoći društvu, moramo da prepoznamo činjenicu da ljudi često menjaju svoje navike i ponašanje pod uticajem novih tehnologija.

U ovom slučaju, ova promena ponašanja bi možda mogla skupo da nas košta. Da li smanjenje broja inficiranih gonorejom vredi rizika da se poveća broj inficiranih HIV-om? Možda i vredi, ali ovo pitanje pre svega mora biti barem postavljeno.

Tekst napisala: Marina Adshade sa sajta BigThink.

Leave a Comment

Previous post:

Next post: