Nova studija, međutim, pokazuje da se virus herpesa često reaktivira (ponovo aktivira) s kraja na kraj genitalnog trakta, što uvodi novi koncept koji bi mogao da pomogne u lečenju od herpesa, kao i u prevenciji ove opake bolesti.

Kristin Džonston, (doktor medicine, master za javno zdravlje) i njene kolege sa Univerziteta u Vašingtonu, kao i centra za istraživanje bolesti kancera Fred Hačinson u Sijetlu, su tokom 30 dana uzimali uzorke sa 7 međusobno odvojenih oblasti u genitalnom traktu, kod četiri žene inficirane sa virusom herpesa HSV-2. Virus HSV-2 je detektovan na više oblasti u 56% dana kada je virus bio aktivan (viral shedding), kao i na površinama genitalija sa obe strane tela žena, tokom većine dana kada je HSV-2 detektovan na više od jednog mesta, saopštili su istraživači.

Detaljnim uzimanjem uzoraka i osetljivim testom, autori studije su pokazali da se ovakvo često ponovno aktiviranje virusa, koje se javlja i kada obolela osoba ima na telu simptome herpesa (plikovi, rane), kao i kada simptoma nema, javlja po celom genitalnom traktu. Ponovna aktiviranja virusa su se često dešavala čak na obe strane tela, iako simptomi herpesa (rane i plikovi tipični za herpes), imaju tendenciju pojavljivanja samo na jednom području u genitalnoj regiji.

Nalazi studije ilustruju važan novi koncept u patogenezi herpesa, izjavili su autori studije i dodali da ovo može pomoći u razvoju sveobuhvatne terapije koja istovremeno i potiskuje i ograničava prenošenje HSV-2 infekcije.

Humani papilloma virus (HPV) je polno prenosiva bolest, koja se prenosi s jednog na drugog seksualnog partnera najčešće prilikom vaginalnog i analnog seksa, ali takođe i prilikom oralnog seksa, kao i prilikom dodirivanja genitalija.

Postoji mnogo tipova HPV virusa, od kojih mnogo njih uzrokuje polne bradavice, a ostali se povezuju sa kancerom. Najčešće se javlja kancer grlića materice, a vaginalni i analni kancer, kao i rak penisa i rak vulve su ređi. Koristan je podatak da približno 1% seksualno aktivnih odraslih, posmatrano u bilo kom trenutku, ima polne bradavice. Tipovi HPV virusa koji izazivaju kondilome su, kao što već pisali različiti od onih koji izazivaju kancer, i ne postoji način da se sazna kod koga će se javiti kancer ili neki drugi zdravstveni problemi, nakon što dođe do infekcije.

Pionirska studija po ovom pitanju koju je sproveo Univerzitet Mc Gill u saradnji sa Univerzitetom Montreal, je prva veća studija HPV infekcije sprovedena među parovima tokom rane faze njihovih seksualnih veza. Ovo je kritičan period za studiju, s obzirom da je upravo tada najveća šansa da dođe do prenošenja infekcije.
Učesnici ove studije, koja je još uvek u toku, su mlade žene, koje pohađaju univerzitet ili koledž Montreal, kao i njihovi muški partneri. Svi učesnici popunjavaju upitnike koji se tiču njihove seksualne istorije i prihvataju da ostavljaju uzorak sa genitalija za testiranje u laboratoriji.

Rezultati studije ukazuju da postoji veliki rizik za prenošenje HPV virusa među seksualnim partnerima: kada jedan partner ima HPV virus, i drugi partner ima infekciju u 42% slučaja. Doktorka Ann Burchell, koordinator projekta, primetila je da se “ovi rezultati baziraju na našem znanju da je HPV infekcija veoma česta među mlađim odraslim osobama, i istakla važnost programa za prevenciju bolesti koje nastaju kao posledica infekcije HPV virusom, kao što su testiranje na rak grlića materice i HPV vakcinacija.”

Vakcinacija za HPV virus je dostupna: za devojčice i žene, dve vakcine (Cervariks i Gardasil) su preporučene za jedanestogodišnje i dvanaestogodišnje devojčice i devojke uzrasta od 13 do 26 godina, koje nisu primile vakcinu kao mlađe. Obe štite od raka grlića materice, dok Gardasil takođe pomaže u sprečavanju kondiloma. Za dečake i muškarce, Gardasil obezbeđuje zaštitu od polnih bradavica i na raspolaganju je za muške uzrasta od 9 do 26 godina.

Ova Kanadska studija je prva koja istražuje prenošenje HPV virusa među mladima u novoj seksualnoj vezi. Doktorka Burchell je izjavila: “Naše procene verovatnoće prenošenja HPV virusa će biti od koristi ostalim istraživačima koji koriste modelovanje kako bi napravili projekciju efikasnosti HPV vakcinacionih strategija.”

Izvori:

Centers for Disease Control and Prevention
McGill University news release, Jan. 14, 2010

Kao rezultat ovako ustanovljenih podataka, širom Velike Britanije se poziva na masovnije učestvovanje u testiranju na sve polno prenosive infekcije, pogotovo uzrasna grupa od 15 do 24 godine.

Tokom 2008. godine, kod blizu 210,000 ljudi širom Velike Britanije je dijagnostikovana hlamidija, a oko tri četvrtine je u ovoj uzrasnoj grupi (od 15 do 24 godine).

Takođe, ispitivanje je otkrilo da 41% ispitivanih roditelja nikada nisu pričali sa svojom decom o bilo kojim polnim bolestima, kao i opasnostima koje one sa sobom nose, dok je 76% priznalo da su svesni da je hlamidija široko rasprostranjena među mlađima.

“Mi želimo da roditelji i zdravstveni radnici ohrabre mlade, u cilju otvorenog i iskrenog razgovora o kontracepciji i zdravom seksualnom životu, kao i zdravog pristupa osetljivim pitanjima, kao što je hlamidija”, izjavila je Dawn Primarolo iz Ministarstva za decu, mlade ljude i porodice.

Roditelji u Velikoj Britaniji izgleda da su ili “indiferentni” ili “neuki”, pri čemu 20% njih veruje da njihova deca nisu promiskuitetna, a 14% čvrsto veruje da njihova deca još uvek uopšte nemaju seksualni život.

Ne znamo kakva je situacija kod nas u Srbiji, s obzirom da nemamo podatke da je ovakva anketa rađena, ali hlamidija definitivno spada u najrasprostranjenije polne bolesti i kod nas.

Ovo je proizvod koji je reklamiran kao HepaGam B u Severnoj Americi i Izraelu, a proizvodi ga Kangen korporacija. To je preparat koji sadrži antitela specifična za površinski antigen Hepatitisa B. Dozvola za reklamiranje koju treba da da Evropska Komisija, trebala bi da usledi nakon 67 dana od usvajanja mišljenja komisije.

Hepatitis B površinski antigen HBsAg se često koristi prilikom testiranja na infekciju hepatitisom. To je prvi antigen virusa hepatitisa B koji se pojavljuje tokom infekcije, koji se može detektovati.

Ipak, u ranoj fazi infekcije, ovaj antigen možda neće biti prisutan, a moguće je da se posle određenog trajanja bolesti takođe ne može detektovati, jer je moguće da organizam posle određenog vremena sam sebe očisti od ovog antigena.

Izvor: Trading Markets

Istraživači su preporučili da bi inicijative za prevenciju HIV-a trebalo da uključuju aktivnosti koje izgrađuju samopouzdanje kod gej muškaraca i koje uzimaju u obzir unutrašnju homofobiju. Takođe se sugeriše da programi za muškarce kod kojih je dijagnostikovan HIV trebaju da uključuju informacije o polno prenosivim infekcijama.

HIV-negativni gej muškarci i serosorting

Serosorting je praksa identifikovanja društvenih i seksualnih partnera u zavisnosti od njihovog HIV statusa. Smatra se kontroverznim jer se koristi za učestvovanje u seksualnim aktivnostima, ne obazirući se na mere predostrožnosti koje pružaju bezbednije seksualne odnose (npr. kondom), jer su oba seksualna partnera ili negativni na HIV ili su oba partnera već HIV pozitivni.

Više od petine gej muškaraca iz Francuske je biralo seksualnog partnera za nezaštićen analni seksualni odnos na bazi toga da li su prijavili HIV infekciju ili ne (serosorting).

HIV-negativni muškarci su češće prijavljivali serosrting od onih koji imaju HIV (26% prema 14%).

Korišćenje interneta za pronalaženje seksualnih partnera je povezano sa serosortingom među HIV pozitivnim muškarcima, verovatno zbog osećaja sigurnosti i bezbednosti prilikom objavljivanja potencijalnom partneru da imaju HIV virus, jer je mnogo lakše učiniti sa nepoznatim partnerom onlajn, nego uživo.

Korišćenje droga je po statistikama bilo češće kod muškaraca koji su prijavili serosorting (31% prema 24%).

Manje seksualnih partnera je jedini faktor koji je povezan sa HIV-negativnim muškarcima.

“Za HIV-seronegativne (kod kojih je testiranjem utvrđeno da nemaju HIV) muškarce koji imaju seks sa muškarcima, praktikovanje serosortinga implicira potrebu za regularnim proveravanjem svog HIV statusa kroz regularna testiranja na HIV,” komentarišu istraživači. Ipak, utvrđeno je ”da u prethodne dve godine nema razlike u frekvenciji praktikovanja HIV testova između gej muškaraca koji praktikuju serosorting i onih koji ga ne praktikuju.”

Sugerisano je da kampanje budu usmerene i na HIV-pozitivne i na HIV-negativne gej muškarce u vezi sa potencijalnim rizicima koje sa sobom nosi serosorting.

HSV (virus herpesa) i HIV kod gej muškaraca
Preko 50% HIV pozitivnih gej muškaraca u Engleskoj i Velsu imaju pored HIV infekcije i infekciju genitalnim herpesom, HSV-2, u skladu sa istraživanjem koje je sprovedeno 2003. i koje uključuje skoro 4000 muškaraca.

Nasuprot tome, svega 17% HIV-negativnih muškaraca je inficirano virusom HSV-2.

Zastupljenost HSV-1 bila je takođe veća kod HIV-pozitivnih nego kod HIV-negativnih gej muškaraca (88% prema 69%).

Drugo istraživanje, je pokazalo da je infekcija genitalnim herpesom povezana sa povećanim rizikom od HIV infekcije i bržom progresijom AIDS-a.

“Visoka zastupljenost HSV-2 virusa među HIV-pozitivnim gej muškarcima u Engleskoj i Velsu, sugeriše da je ponovno ispitivanje kontrole HSV virusa u upravljanju HIV virusom kod gej muškaraca opravdano” zaključuju istraživači.

Nove HIV infekcije se nastavljaju
Istraživanje sprovedeno u Belgiji sugeriše da postoji visok nivo novih infekcija među gej muškarcima.

Od 1079 novih slučajeva infekcije HIV virusom dijagnostikovanih u Belgiji 2008. čak 48% je zabeleženo među gej muškarcima.

Stopa sprovedenih HIV testiranja u Belgiji nije porasla poslednjih godina, i istraživači veruju da visok procenat novo dijagnostikovanih HIV infekcija među gej muškarcima u Belgiji ukazuje na nastavljeno širenje virusa.

Što se tiče ostalih polnih bolesti koje su dijagnostikovane kod ljudi inficiranih HIV virusom u Belgiji, preko 95% slučajeva je bilo kod gej muškaraca.

Izvor: aidsmap

Zdravstvene organizacije država sveta bi trebalo da isključe iz upotrebe do sada najkorišćeniji lek protiv side “stavudin” (poznat i kao d4T) zbog “dugoročnih, nepovratnih” nuspojava, uključujući težak oblik slabljenja lipoatrofiju i poremećaje nerava, saopštila je SZO.

Umesto “stavudina”, Svetska Zdravstvena Organizacija sada savetuje da se, kao lekovi prve linije borbe protiv side, koriste podjednako efikasni, ali manje toksični “zidovudin” ili “tenofovir” .

Još jedan pokazatelj znatnih promena u preporukama SZO u vezi sa sidom je i podsticaj da osobe zaražene HIV virusom, uključujući i trudnice, počnu sa terapijom što ranije da bi se sprečilo prenošenje virusa sa njih na dete.

Nove preporuke zasnivaju se na jakim dokazima koji pokazuju da se smrtnost, obolevanje i prenošenje HIV virusa i tuberkuloze smanjuju ranim otpočinjanjem lečenja”.

Izvor: RTS

Istraživanje na Akademiji Sahlgrenska, pokazuje da kada se žena inficira hlamidijom, prva bela krvna zrnca koja stižu u borbu protiv ove polno prenosive bakterije nisu dovoljno efikasna. Ovo omogućava infekciji da se neometano popenje prema materici i falopijevim (materičnim) kanalićima. Autor studije Elen Marks kaže: “Sada kada znamo kako se organizam bori protiv bakterije hlamidije, možemo razviti vakcinu koja pomaže u toj odbrani.

Vakcina u formi kreme će biti dostupna za svega nekoliko godina, tvrde istraživači.
“Imamo osnovnu predstavu kako bi vakcina trebala da deluje, ali neophodno je da se uradi još dosta toga. Verujemo da će biti potrebno još nekoliko godina pre nego što vakcina postane realnost.”
Hlamidija je poznata kao tiha infekcija, s obzirom da često ne pokazuje simptome, ali ako se ne leči, može uzrokovati neplodnost.

To je sada jedna od najčešće dijagnostikovanih polno prenosiva infekcija, pri čemu najčešće bivaju inficirani mlađi od 25 godina, usled rizičnog ponašanja.

Na slici je prikazana bakterija Chlamydia trachomatis u ljudskoj ćeliji grlića materice.
Organizam se brani od infekcije posebnim belim krvnim zrncima, koja se nazivaju T limfociti. Kada ova krvna zrnca započnu borbu sa bakterijom, dolazi do zapaljenja koje može oštetiti tkivo, tako da druge, slične krvne ćelije bivaju pozvane da zaštite tkivo.

Tim Ellen Marks je otkrio da ove druge ćelije, koje deluju anti-zapaljenski, znatno ublažuju dejstvo T limfocita na mestu gde infekcija ulazi u organizam.

“Dakle, kako su ove druge ćelije koje deluju anti-zapaljenski nadmoćnije u predelu donje vagine, posledica je da T limfociti koji se bore protiv hlamidije nisu toliko koncentrisani u donjoj vagini, i infekcija se pomera naviše, prema materici i materičnim kanalićima, relativno lako i neusporeno,” kaže Ellen Marks.
Istraživački tim raspolaže sa konceptom funkcionisanja vakcine, i već su je testirali na miševima.

Međutim, jedno od pitanja koje još treba rešiti je kako će se davati vakcina. Prethodno istraživanje je pokazalo da injekcije ne funkcionišu kako bi trebalo, i stoga će verovatno vakcina biti u formi nazalnog spreja (spreja za nos) ili će biti u formi kreme koja će se nanositi unutar vagine,” kaže Elen Marks.

Izvor: Daily Mail

Vakcina se daje u tri doze i košta 130 američkih dolara po dozi – što je, neki će reći, prilično visoka cena. Ali teoretski, postoje i drugi razlozi zašto ima smisla vakcinisati momke.

Jedan razlog je to što se HPV virus prenosi polnim odnosom, tj. spada u polno prenosive infekcije, tako da vakcinisanje dečaka takođe može smanjiti rizik da nevakcinisane devojke dobiju HPV virus. S druge strane, neki tipovi kancera koji se javljaju kod muškaraca su povezani sa HPV virusom, tako da vakcinacija može da smanji rizik od razvijanja ovih kancera. Ali nijedan od ovih mogućih benefita nije dokazan kliničkim ispitivanjima.

Takođe, 16. oktobra, FDA je odobrila korišćenje vakcine Cervariks (takođe protiv HPV virusa), proizvođača GlaxoSmithKline (GSK) za upotrebu kod devojaka uzrasta od 10 do 25 godina, tako da Gardasil više nije jedina vakcina zvanično odobrena u Americi.

Američka agencija za hranu i lekove FDA je takođe izrazila brigu u vezi nešto većeg procenta spontanih pobačaja kod devojaka koje su primile Cervariks, i data je izjava da se ne sme zanemariti mogućnost “manjeg efekta” na trudnoće. Agencija je izjavila da to zahteva studiju bezbednosti kako bi se nadgledalo ovo pitanje.

Savetodavni komitet Američke agencije za prevenciju i kontrolu bolesti CDC, koji se sastao krajem oktobra je jednoglasno odobrio korišćenje vakcine za dečake i muškarce, ali nije preporučio vakcinisanje svih muškaraca ovog uzrasta (kao što je to preporučeno vakcinisanje devojčica i devojaka), već je ostavljeno da se muškarci vakcinišu po želji, u dogovoru sa svojim lekarima. Vakcina Cervariks je ovom prlikom preporučena devojčicama i devojkama, kao što je to već nekoliko meseci slučaj sa Gardasilom.

Istraživači ukazuju da je polna bolest trihomonijaza, najčešća kod muškaraca uzrasta između 25 i 39 godina.
Mikrob trihomonas, je vrsta parazita, koja može inficirati prostatu i uzrokovati zapaljenje koje podstiče rast kancera prostate kasnije u životu, izjavila je Lorelei Mucci, doktor nauka, asistent profesor epidemiologije na Harvardskoj Školi Javnog Zdravlja (Harvard School of Public Health).

“Konkretno, mi verujemo da zapaljenje koje je posledica više uzroka vodi ka progresiji raka prostate” izjavila je.
U ovoj studiji, Mucci i njene kolege su uporedili 673 pacijenta sa rakom prostate sa 673 muškarca bez ovog kancera, i testirali krv i jednih i drugih, na raniju infekciju trihomonasom. Svi muškarci su bili uključenu u ovu studiju (Physician’s Health Study, kako kaže izveštaj, objavljen ove nedelje u Žurnalu Državnog instituta za kancer.

Ovim su pokazali da je grubo, 1 od 5 muškaraca bio inficiran sa trihomonasom u nekom trenutku u svom životu. Muškarci inficirani sa trihomonasom imaju podjednake šanse da se kod njih razvije rak prostate kao i ostali. Međutim, u slučaju da dobiju rak prostate, oni koji su imali trihomonijazu imaju 2 do 3 puta veći rizik da se kod njih razvije agresivnija i potencijalno opasna po život forma raka prostate, kaže studija.

Od trihomonasa oboleva 174 miliona ljudi širom sveta svake godina, i, u svakom trenutku, oko 3% mlađih muškaraca na planeti je inficirano trihomonasom; najčešća je kod muškaraca uzrasta između 25 i 39 godina.
Ipak, trihomonijaza je polna bolest koja je češće otkrivana od strane žena nego muškaraca, jer će žene češće dobiti simptome, kao što su sekret i svrab, nego muškarci.

Samo 1 od 4 muškarca sa trihomonasom razvije simptome, i tokom vremena, infekcija obično nestane sama od sebe (ova polna bolest se može lako izlečiti antibioticima).

“Mislim da u velikoj većini slučajeva muškarci zaista traže pomoć lekara, jedino ako se kod njihovog partnera dijagnostikuje trihomonas i tada mogu otići i dobiti terapiju zajedno sa partnerom,” izjavila je Mucci. “Takođe mislim da generalno vlada stav da je ovo akutna infekcija, koja će se vremenom proći, i izgledalo je da od nje nema nikakve štete, ali u ovom slučaju pokazuje se da ima štete – samo se šteta ne vidi – do narednih 20 godina u budućnosti.”

Infekcije su samo jedan faktor koji istraživači ispituju kao potencijalni faktor koji utiče na rast raka prostate; postoji mišljenje da i ostali (kao što je npr. odabir namirnica u ishrani) utiču na rizik razvijanja raka prostate.
“Prilično smo uvereni da ishrana ima svog udela,” kaže Dr. Peter C. Albertsen, iz Centra za Zdravlje, Univerziteta u Konektikatu, Farmington. Rak prostate je redak u Azijskim zemljama, ali je relativno čest u Zapadnim zemljama i istraživači pretpostavljaju da je to zbog neke komponente u ishrani Zapadnjaka, kaže Albertsen, koji je napisao uvodni članak za studiju.

“Ono čime se ova studija bavi je da li postoje potencijalni infektivni uzroci koji mogu rezultovati da rak prostate od relativno mirne bolesti postane klinički bitna bolest” kaže Albertsen. “Ova studija ukazuje da bi parazit, Trichomonas vaginalis mogao biti takav uzročnik.

Dok je povezanost sa rakom prostate možda iznenađujuća, postoje ostali kanceri koji su uzrokovani polno prenosivim bolestima. Npr. rak grlića materice kod žena je uzrokovan polno prenosivim humanim papiloma virusom (HPV). Ipak, HPV infekcija je česta, i mnogo devojaka koje imaju HPV virus nikada ne razviju rak grlića materice.

“Iako postoje dokazi koji sugerišu da se broj partnera muškarca tokom njegovog životnog veka može povezati sa povećanim rizikom od raka prostate,” kaže Mucci, veza između ova dva nije jasna, kao što je to slučaj kod raka grlića materice. Ne postoji snažan indikator koji ukazuje da je polna bolest uzročnik raka prostate, i istraživači sumnjaju da je trihomonas samo jedan faktor koji uzrokuje zapaljenja, koji može doprineti kanceru ili učiniti da se on brže razvija.

“Mislimo da je zapaljenje ono što je bitno,” ona kaže. “Zapaljenje može biti posledica trihomonasa, dijete, ili može biti posledica oksidativnog stresa koji je rezultat npr. pušenja cigareta ili drugih faktora.”
Kako god bilo, još uvek je prerano praviti bilo kakve izmene u procesu testiranja i lečenja bilo obolelih od raka prostate, bilo od trihomonasa, kažu oba eksperta. “Neophodno je da se još istraživača pozabavi ovim pitanjem, kako bi se ili ustanovila stvarna veza ili odbacila povezanost ove dve bolesti,” kaže Albertsen.
Ipak, ovo je važno pitanje koje treba razmotriti, on naglašava.

“U ovom trenutku, ako biste pitali prosečnog urologa ili internistu: ‘Da li Trichomonas vaginalis vodi do raka prostate?’, odgovor bi bio ne, i činjenica je da ova studija ne dokazuje uzročno-posledičnu vezu” on kaže. “Ali ako bismo uvideli da infekcije uopšte mogu biti povezane sa rakom prostate, mogli bismo sagledati novi aspekt ove bolesti i samim tim, lečiti je još efikasnije.

Izvor : CNN

Istraživanja su pokazala da hlamidija, ako se ne leči – čak i kada nema simptoma – može uzrokovati smanjenje plodnosti. Kod žena, hlamidija može izazvati još ozbiljnije komplikacije, kao što su zapaljenje male karlice, hronične bol u karlici i vanmateričnu trudnoću. U 2008. čak dve trećine novo inficiranih hlamidijom bili su mladi. U Engleskoj 68 od svakih 1000 mladića su bili inficirani hlamidijom, kao i 84 od svakih 1000 devojaka. Od devedesetih godina, broj infekcija je sa 7,500 godišnje porastao na 123,000.

Jednom dijagnostikovana, hlamidija se lako leči antibioticima. Ipak, do sada, muški brzi testovi su bili relativno neprecizni i rađeni su uzimanjem brisa iz uretre, što sa ovim testom neće biti potrebno. Chlamydia Rapid Test tj. brzi test na hlamidiju, je test urina, usavršen od strane Dr. Lee i kolega sa “Diagnostics for the Real World” (DRW) i univerziteta Kembridž, moći će se koristiti veoma lako, uz minimalan trening. Test je dizajniran da se sprovodi uz korišćenje uređaja FirstBurst, koji ima mogućnost da sakupi šest puta veći iznos bakterije hlamidije iz standardnog uzorka urina.

British Medical Journal, renomirani časopis, objavio je procenu kvaliteta testa, koja pokazuje da je značajno precizniji od postojećih brzih testova na bazi urina. Istraživači su uzimali uzorke od preko 1,200 muškaraca. Utvrdili su da test korektno identifikuje hlamidiju u 84.1% slučajeva, što je najpreciznije uzimajući u obzir sve postojeće brze testove na hlamidiju kod muškaraca.

“Bez efikasnog i brzog programa testiranja za muškarce, male su šanse da uspemo u namerama da kontrolišemo infekciju hlamidijom” kaže Dr. Lee. “Ovaj novi test je istovremeno precizan i brz, i omogućava da muškarci koji posete klinike budu i testirani i lečeni na licu mesta prilikom te jedne posete.”

Chlamydia Rapid Test je dobio odobrenje za upotrebu i već se nalazi na tržištu u Francuskoj, gde se koristi u klinikama, a uskoro će se naći na tržištima Španije, Portugalije, Italije i u većem broju Evropskih zemalja, pa se nadamo i kod nas.

Novi brzi test na hlamidiju za muškarce nije zahtevan u pogledu instrumenata, a lak je i za sprovođenje, tako da ga očekujemo što pre.